Više nego ikada do sada, radujem se predstojećoj školskoj godini. Neka već jednom krene. Željno iščekujem da deca krenu u školu, da nastave sa svojim aktivnostima, da se druže sa svojim drugarima, da budu u živom kontaktu sa svojim nastavnicima. Kao mama dvoje dece jasno vidim koliko su zakinuti, koliko su hendikepirani, prosto – zaustavljeni onda kada su bili u punom zaletu. Sve je, nekako, izgledalo kao neka improvizacija u kojoj se neko bolje snašao, neko baš i ne.
Profesionalno, u prethodnoj godini trudila sam se da na svojim
časovima dam i više od maksimuma, kako
bi deca koja dolaze na moje časove zadržala svoj osmeh i pronalazila u našim
druženjima oazu u kojoj vlada optimizam. Deci ne možemo i ne smemo da uskratimo
znanje, osmeh, pozitivan stav. Bilo je momenata kada sam bila baš tužna i
gutala u sebi gorčinu što su nam se naši najmlađi otuđili jedni od drugih, sklanjali
jedni od drugih (ne daj Bože da neko kine, zakašlje se – strah, komešanje,...),
bila sam tužna kada je dobri dečak preko puta mene počeo da lomi olovke, a na
pitanje zašto to radi, odgovorio je potpuno iskreno i sa suzama u očima da tužan
jer mu nije došao drug (koga inače, zbog svih mogućih ograničenja kretanja ne
vidja). Bilo je različitih situacija, ali sam znala da moram da budem jaka i da
deci dajem znanje i vetar u ledja. OPTIMIZAM. Jer to deci znači, to je snaga.
I sada, pred sam početak nove školske godine, želim da
verujem da mi možemo da se vratimo tamo gde smo stali, da moramo da se vratimo tamo
gde smo stali i da nastavimo dalje. Zbog nas i zbog naših najmilijih. Ja verujem i ja sam optimista, i hajde već jednom
da krenemo svi zajedno natrag u našu školu. Neka nam je srećan novi početak:)
***
 |
Tatjana Joksimović
