Puno toga bih mogla da napišem, ali za početak, reći ću vam da sam presrećna što sam otvorila Starland, moju predivnu školicu engleskog jezika. Moja davnašnja ideja je konačno zaživela. I nije se to tako, iznenada i preko noći desilo - verujem u znakove pored puta, verujem u uzročno-posledične odnose, verujem da nešto treba da se desi, pa onda još nešto, pa to nešto da povede ka nečemu što će otvoriti neke nove perspektive, neke nove horizonte.
I zaista, kada pogledam malo unazad, pa sve je vodilo ka onome što sam sada, idejni tvorac Starland-a. Kamenčići su se složili, i Starland sada već punom parom radi:).
Oduvek sam volela engleski jezik, još u osnovnoj školi mi je bio omiljeni predmet, a potom me je moja draga Filološka gimnazija sa Zelenog venca potpuno opredelila za buduću formalnu struku - profesor engleskog jezika i književnosti. Po završetku studiranja na Filološkom fakultetu u Beogradu, oprobala sam se kao profesor u jednoj privatnoj školi, i ne mogu da kažem da mi se nije dopalo, zapravo, volela sam svoj posao, ali sam nekako osećala da ima puno toga što još treba uraditi, videti, doživeti, da bih se kasnije vratila podučavanju.
I zaista, bila sam novinar, TV reporter, radila u humanitarnim organizacijama, bavila sa prevodjenjem, i u jednom momentu sa suprugom odlučila da se preselim u Kanadu. U Vankuveru sam stekla još jednu vrstu formalnog obrazovanja - završila sam menadžment u hotelijerstvu, i zaposlila se u jednoj od vodećih agencija za organizaciju kongresa. Čudan splet okolnosti i čista sreća (možda ću u nekoj od narednih priča ispričati) stavili su me u poziciju menadžera, i tada sam počela da živim svoj kanadski san. A onda, nimalo neplanirano i potpuno očekivano, desio nam se naš sin Marko ("Marko with the "k"), medjutim ono što jeste bilo neplanirano, bilo je preispitivanje naše odluke da li želimo da naši Marko i Lara, koja je bila već uveliko na putu, rastu daleko od najmilijih, i svoja najtananija osećanja iskazuju ne na maternjem jeziku, već upravo na onom engleskom koji tako volim - zar to nije paradoksalno?
Po povratku u Beograd, nastavila sam karijeru u oblasti kongresne i hotelijerske industrije, radeći na promociji Srbije kao atraktivne destinacije za razvoj kongresnog turizma. Za sve to vreme, moja deca su pohadjala više škola engleskog jezika, a ja sam osećela sve veću grižu savesti. U nedostatku vremena, nisam mogla da ih podučavam engleskom, njihov napredak nije bio očekivan, a sa druge strane, imala sam sve manje vremena koje bih na kvalitetan način provela sa svojom decom.
Upravo su mi jednog kišovitog maja, moja deca otvorila oči, u trenutku sam shvatila šta istinski želim, šta hoću, šta treba da bude moj put, put posut zvezdicama, put do sazvežđa, put do Starland-a.
Otvorila sam svoju veselu školicu engleskog jezika, u kojoj će moja deca, deca iz komšiluka, deca iz bloka, pa i šire učiti engleski, gde će biti srećni, poštovani, gde će ispoljiti ono najbolje što imaju, gde će roditelji biti uvažavani, gde će imati poverenje da ostave svoje dete.
